Provincialka Letra

Rekli su mi da je do?la iz provincije, strpav?i u kofer snove i ambicije. Drug je studirao sa njom, pa smo se najzad sreli ona i ja. Shvatih, Bo?e, ovo je sazve?đe za nju provincija. Srce stade kao dete da se otima, tra?ili smo se po prethodnim ?ivotima. Ostavih iza sebe sve, zablude, proma?aje koji ti?te, prosto, lako, k'o neko beznačajno pristani?te. O, da mi je da se jo? jednom zaljubim, opet bih uzeo kostim večnog dečaka. I opet bih smislio kako da prodangubim dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka. Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih. Usamljeni galeb iznad mora osrednjih. Reči bi sve pokvarile, samo se ćutke pokraj mene stisla. Sami, svoji, izbeglice iz besmisla. O, da mi je da se jo? jednom zaljubim. Opet bih gledao niz kej kao niz prugu. I opet bih znao da se u oblak zadubim i čekao bih samo nju, nijednu drugu. Napi?i mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti. Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni ?areni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zazmurim. Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam... Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam te?ko to znao da poka?em. I onda, odjednom, na rasporedu mlade?a na njenim leđima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam... I tako, eto ti pesma, ludo jedna...